Улична уметност

МАЛИ ВОДИЧ КРОЗ СВЕТ БЕОГРАДСКИХ ГРАФИТА И ГРАФИТЕРА
Не плаши се великих идеја
Од сутона до свитања, град се претвара у атеље уличних уметника. Модерне виле поништавају једноличност бетона и облаче офуцане фасаде у чипку од спреја. Сива свитања претварају у калеидоскоп боја и облика. Престоница у бесцење добија ремек-дела анонимних мајстора, бива увучена у њихову даровиту игру. А знамо ли заправо колико талентоване и образоване деце стоји иза тога? Разумемо ли њихове поруке, сензибилитет и њихову филозофију живота? Разликујемо ли их од аутора глупих шкработина којима је град само полигон за иживљавање?

Текст и фотографије: Драгана Барјактаревић

На београдским зидовима, у слојевима креча и боје, стоје љубавне изјаве, рођенданске честитке, бисери мудрости, али и глупе шкработине због којих и постоје предрасуде према уличној уметности. У свим тим наносима спреја, пробирљивом оку неће промаћи ремек-дела која неке одважне младе уметничке душе поклањају суграђанима, шминкајући оронуле и запуштене фасаде града.
Кад цео град постане галерија, шетња улицама добија нови смисао – постаје бескрајна потрага за лепим порукама. Не плаши се великих идеја, донедавно је храбрило пролазнике са зграде Танјуга. Живот је леп, то није само назив Бенинијевог филма, већ и порука исписана на стубу оронуле „Грађе”, несуђеног Факултета музичке уметности у улици Кнеза Милоша, сада једног од омиљених места београдских графитера.
Поред местâ која су се временом некако самолегализовала – зид фабрике ИМТ у блоку 45, „Југопетрол” преко пута Аде Циганлије, Хиподром, зид иза СКЦ, окретница трамваја на линији два – постоје и многа друга, забачена и тајна. На њих набасамо случајно или нам неко шапне. Београдски уметници воле и мостове и надвожњаке, трамваје и возове, трафо-станице и ограде градилишта. Доцртавају осмехе на контејнере и канте за смеће, неочекивано, али симпатично. А Београд је довољно велики да свако у њему нађе своје омиљено платно, као цртач или као посматрач.
У Блоку 45 све почиње, јер ту је први графит нацртан пре скоро две деценије. На путу ка граду је ФДУ са својим велелепним муралима. Са Спасићевог павиљона на Старом сајмишту један пријемник емитује „wireless love”. Чим се пређе Бранков мост, чији су стубови ишарани љубавним изјавама, путнике поздравља заштитница града – мурал Гијома Олбија Ремеда La Santa del Belgrado. А испод моста, у оквиру фестивала „Миксер”, овог пролећа осликано је десет запуштених улазних врата прелепих зграда Савамале. Дорћол има своје посебне кутке, као што су мурали у башти кафеа „Блазнавац” или осликани зид изнад улаза у „Супермаркет”. Један од најзанимљивијих градских колажа је задњи зид Природно-математичког факултета. На њему је Страхиња све опростио Анђелији, а керамичке птичице причају о Црњанском. Ређају се даље СКЦ, Митићева рупа, „Грађа”, зграда „Инекс-филма”, мали транзитни мост у близини Панчевца, Прокоп, Баново и Лекино брдо уздуж и попреко... Листа није коначна, јер сваког дана на неком зиду осване нова прича анонимног аутора препуштена својевољном тумачењу пролазника.

ТЕ ЉУПКЕ БЕОГРАДСКЕ ДЕВОЈЧИЦЕ

Пре две године Београд је добио неке нове станарке. Живе на његовим зидовима у разним деловима града. Смеју се, мрште, вриште, маштају, трансформишу у ласте и змајеве. Привлаче пажњу. Измамљују осмех. Живот су им удахнуле Зуи и Ива Нка. Нису део никакве екипе, обе цртају саме, и тако удовољавају једино прохтевима сопственог срца. Зато и јесу лако препознатљиве. Цртајући углавном аутопортрете, обе на зидовима остављају делић себе, само у различитим техникама.
Зуи: „Девојчице које цртам су моја инфантилна пројекција. Оне су ту да поделе моје емоције са пролазницима на најискренији начин, као што то раде деца. Смеју се, плачу, а неке су чак и зле... Све у зависности од тога како сам се ја тог дана осећала.”
Не прави скице и планове, јер црта да би исказала своје тренутно расположење. Када се умори од учења, спакује боје, прве које јој падну под руку, стави шеширић и крене у потрагу за зидом којем ће поклонити ново лице.
Зуи: „Зид бирам на основу своје свакодневне маршруте, у деловима града кроз које често пролазим или сам некада пролазила. На тај начин графитом обележавам места која мени нешто значе.”
Ива ради стенсиле. Дакле, пред зид долази са већ спремном идејом, спрејом и шаблоном. Али то нису обични шаблони. У њих је увек уткана нека нежна, али и снажна порука, јер трансформације које воли да изводи на својим портретима углавном крећу од срца.
Ива: „Девојке са мојих цртежа су људи који су ми блиски, веома често и мушкарци које трансформишем у девојке, мало им ублажим црте лица, смањим нос, склоним браду, понекад додам косу. Најпре фотографишем одређену особу, а потом фотографију искористим као скицу за шаблон. Сваки цртеж је даље тесно повезан са причом особе коју представља, односно са мојим доживљаје те особе.”
Поред тога што улепшавају град, обе се баве и науком. Ма колико звучало апсурдно, Иви је управо микробиологија, коју студира, била почетни импулс.
Ива: „Мој први цртеж је настао пре око две године. У почетку сам желела да сликам бактерије, напросто зато што се бавим микробиологијом и стално пиљим у електронске микрографије ових организама. Дакле, први графит је била ћелија бактерије Esherihia coli негде у Раковици. После сам схватила да цела ствар са графитима може да буде и нешто много озбиљније – да је то савршен начин да пошаљем негде напоље своју мисао, искуство, сан или неку занимљиву причу.”
Свако ко се бави овом врстом уметности прихвата и могуће непријатности које она са собом носи.
Зуи: „Било их је више – од падања са неприступачних зидова, преко опомена полиције и одузимања боје, па до негативних коментара пролазника.”
Као најневероватнију ситуацију издваја сумануто понашање старијег станара једне зграде, који ју је гађао из праћке. Упркос том малом рату, графит је успешно нацртала и посветила га баш матором. Наравно, много је пролазника у којима ово стваралаштво буди сасвим супротне, позитивне реакције.
Ива: „Сваки пут кад цртам, људи ми приђу да питају шта то радим, па им објасним која је поента свега тога, и најчешће буду пријатељски настројени.”
Зидови су нестална платна. Радови ових девојака су у милости и немилости времена и неких људи залудних и бесних.
Ива: „Знам да ће моји цртежи временом нестати са улице, али увек ће остати њихова фотографија. Данас се све дигитализује, чак и уметност, па ми је живот графита у облику фотографије окачене негде на интернету сасвим довољан.”
У марту је било тачно две године откако је Зуи поделила са Београдом свој први графит. Ревносно је наставила да их слаже. Неки су давно прекречени, неки „прегажени” туђим радовима, некима је једноставно време дошло главе.
Зуи: „Прихватиш све то и уживаш у својој уметности докле год је има на зидовима!”

***

Почеци
Историја графита почиње крајем шездесетих година у Њујорку, када клинац по имену Хулио оставља свој таг Хулио 204 по возовима у метроима. Седамдесетих година један нови тинејџер, Таки, исто у Њујорку, почиње да исписује, где год стигне – Таки 183. За разлику од свог претходника, био је толико запажен да му Њујорк тајмс тражи интервју. Није могао ни да наслути да је тиме покренуо један нови облик културе.
Годину дана касније графити су почели да се шире светом.

***

Street Art vs Grafitti
Улична уметност је било која уметност настала на јавном месту. У односу на традиционалне цртаче графита, који углавном употребљавају спреј за стварање својих дела, улични уметници употребљавају и многе друге технике. Налепнице, стенсиле, мозаике, видео-пројекције, уличне инсталације...